Indi 500: poreklo, istorija, tradicija
Ako se približava kraj maja znači da je došlo vreme za Indi 500, a ako se vozi Indi 500, onda je to najveći trkački spektakl na svetu. Ova logika decenijama je bila aksiom američkog auto-sporta. Ali, pošto već deset godina paralelno postoje Champcar i IRL, dve serije razdvojene na pitanju moći i novca, kojima je kao jabuka razdora poslužio Indijanapolis, situacija za nadmetanja formula-prototipova u Americi izgleda prilično sumorno. Indi 500 ipak nije u potpunosti izgubio svoju magiju i uoči još uvek velike trke, jedan njen deo pokušaćemo da vam približimo.
Ponosni na tradiciju i spremni da se njome diče čak i ako u globalnim okvirima i ne predstavlja nešto naročito, Amerikanci u stazi Indijanapolis zaista imaju pravi dragulj. "Indianapolis Motor Speedway" (IMS) podignut je u proleće 1909. s ciljem da postane probni poligon za prozvođače automobila, jer je tada prestonica američke auto industrije bio Indijanapolis, a ne Detroit. Povremeno su organizovane i trke, ali je početna slaba poseta prouzrokovala odluku da se umesto više nadmetanja godišnje, upriliči jedno, ali spektakularno.
Originalna podloga od tucanika i katrana pokazala se ubistvenom po automobile čim je staza puštena u funkciju, pa je 3,2 miliona bočno položenih cigala u avgustu 1909. formiralo novu površinu, po kojoj je staza dobila nadimak "Brickyard".Asfaltiranjeneravnijih delova piste započelo je 1936, i do 1941. pod ciglama je ostalo samo startno-ciljni pravac. Završno i kompletno pokrivanje asfaltom izvedeno je u jesen 1961, a u znak sećanja, izuzetak je napravljen načuvenoj jednoj jardi na startno-ciljnoj liniji.
Ako se podloga menjala, konfiguracija staze ostala je ista od 1909. U pitanju je pravilni, četvorougaoni oval dužine 2.5 milje. Spidvej ima četiri krivine od po četvrt milje, a nagib svake od njih iznosi 9 stepeni i 12 minuta. U današnjim automobilima, u krivinama na vozače deluju sile od 4G. Oblik piste uslovila je veličina poseda prvobitnih vlasnika.
Osobenost Indijanapolisa jeste u tome što ima dužinu koja bi ga danas svrstala u superspidveje, ali je od njih značajno uži i sa relativno malim nagibom krivina za suprotstavljanje centrifugalnoj sili. Indijanapolis i kao staza i kao događaj simboliše neke od specifičnosti organizacije, shvatanja i percepcije auto-sporta u Sjedinjenim Državama.
Ovalne piste ne postoje samo u Americi, ali su tamo najrasprostranjenije. Jednostavnije su za projektovanje i izgradnju, jeftinije za upotrebu i održavanje, a tribine se, prema interesovanju, mogu proširivati i dodavati nove, praktično dok se od autodroma ne napravi stadion. Nemala prednost za gledaoce jeste i to što se, barem na kratkim ovalima, sa jednog mesta vidi praktično cela staza, što je na klasičnim autodromima (i na Indiju) nemoguće.
Kada su 1911. udarani temelji ovoj trci, tadašnji organizatori zamislili su da ona traje približno sedam sati, od sredine jutra do kasnog poslepodneva. Pretpostavljeno je da bi distanca od 500 milja ispunjavala ovaj uslov, a tako se zaista i dogodilo, pošto je prvi pobednik prošao kroz cilj posle 6 sati, 42 minuta i 8 sekundi. Zabeleženo je da je inauguralnom Indi 500 izdanju prisustvovalo 80.200 gledalaca koji su ulaznice platili po 1 dolar. Bio je to početak legende koja će se u nastupajućim godinama prekidati samo u vreme I i II svetskog rata, između 1917-18 i 1942-45.
Staza je od 1945. vlasništvo porodice Halman-Džordž, koja i rukovodi IMS-om. Anton Toni Džordž, unuk posleratnog vlasnika, njen je predsednik i izvršni direktor.
Šta vredi znati
Među višestrukim osvajačima Indija 500 najviše se cene trojica četvorostrukih pobednika: A. Dž. Fojt (1961, 1964, 1967, 1977); Al Anser (1970, 1971, 1978, 1987) i Rik Mirs (1979, 1984, 1988, 1991). Ovu trku niko nije osvojio više od dva puta zaredom.
Do sada su se četiri žene trkale na Indiju 500: Dženet Gatri (1977-79), Lin St. Džejms (1992-97, 2000), Sara Fišer (2000-04) i Danica Patrik (2005), koja će nastupiti i 2006.
U osam slučajeva Indijanapolis 500 osvojili su rukiji, a nama su svakako najatraktivnija imena Grejema Hila (pobednik 1966), Huana Pabla Montoje (2000), i ovogodišnjeg učesnika Helia Kastro Nevesa (2001). Dodajmo i to da je poslednji pobednik Indija 500 u doba pre velikog raskola u američkom auto-sportu bio Žak Vilnev.
Najbrži krug ikada izvezen na Indijanapolisu bio je kvalifikacioni krug Holanđanina Arija Lajendajka iz 1996. a rekordna brzina iznosi 237.498 mph. Isti čovek je te godine provezao i krug od čak 239.260 mph, ali je to bilo na nezvaničnom treningu.
Nagrada za prvog pobednika 1911. iznosila je 14.250 dolara. Prvi vozač koji je zaradio više od milion dolara pobedom na Indijanapolisu bio je Emerson Fitipaldi 1989. Lane je Denu Veldonu trijumf doneo oko milion i po dolara, uz nagradni fond od preko 10,3 miliona.
Američki "mesec maj"
Trka Indi 500 koja se svake godine vozi poslednjeg vikenda pred nacionalni praznik "Memorial Day" samo je završni čin, kulminacija celomesečnog festivala brzine. Odatle potiče izraz "mesec maj" u rečniku svakog zaljubljenika u auto-sport preko Atlantika. Gotovo svakog dana u maju nešto se dešava na stazi i oko nje. Ceo događaj započinje danom kada rukiji dobijaju priliku da prvi put vežbaju na Indijanapolisu. U vreme kada je bilo mnogo više pretendenata na predviđene 33 startne pozicije, pojedini vozači otpadali su već u ovoj fazi.
Posle (po pravilu) sedam dana takvih treninga, dolazi "pol dan". Tokom meseca maja nekog drugog dana se može voziti i brže, ali se samo na "pol danu" osvaja prva startna pozicija. Kada su sva 33 mesta popunjena, vozi se poslednja kvalifikaciona sesija na kojoj otpadaju najsporiji. Nešto slično danas gledamo u Formuli 1, a u Americi se proces naziva "bumping", pa otud i naziv "Bump Day".
U praćenju i objavljivanju rezultata treninga ili trke, vremenima kruga pridaje se drugorazredni značaj, pošto na publiku mnogo jači utisak ostavlja prosečna brzina. Ovo se može razumeti, jer svaki vozač ima barem neku predstavu o tome šta znači 220 milja na sat, a vreme kruga je prilično apstraktna kategorija.
Još jedna specifičnost Indija 500 jeste i "Carb day", koji se održava četvrtkom ili petkom uoči udarnog vikenda, kada svi voze sa trkačkim set-apom, pošto su treninzi i kvalifikacije završeni. A kako je podešavanje karburatora bilo značajan deo pripreme automobila za trku, naziv se zadržao i decenijama pošto su sistemi napušteni.
Veliki dan, dan trke, zvanično je samo jedna od rundi nekog šampionata (Indycar, IRL), ali je zapravo okosnica serije u kojoj se vozi, štaviše to je praktično kamen-temeljac auto-sporta u Americi. U srećna vremena, Indi 500 znao je da na tribinama okupi i blizu pola miliona gledalaca, pa nije čudno da je u takvim okolnostima pobedniku bila osigurana trkačka besmrtnost."Najveći trkački spektakl" još uvek je jedan od najstarijih i tradicijom najbogatijih događaja u auto-sportu, čija se TV publika procenjuje na oko 320 miliona ljudi (van SAD).
I broj od 33 učesnika svoje uporište ima u tradiciji. Do njega se stiglo kada je posle inauguralne trke, na kojoj su se pojavila četrdesetoricatrkača, procenjeno da bezbedna distanca između ravnomerno raspoređenih automobila duž piste iznosi 400 stopa. Po toj računici, na 2.5 milje Indijanapolisa mogla su da stanu 33 automobila. Uz mestimične varijacije u broju startera, magični broj je ipak ostao.
U poslednjim godinama, on je postao prava opsesija organizatora, svesnih da bi svaki neuspeh da se obezbede 33 bolida na startu bio znak da Indi 500 nije više ono što je bio. Objektivno, vrednost ove trke zaista je devalvirala, pa se, recimo ove godine, u nju iz poodmakle penzije vraćaju bivši asovi (Majkl Andreti, Al Anser junior), ili se prilika ukazuje potpunim anonimusima.
Trofej
Pobedniku se od 1936. uručuje Borg-Vorner trofej. Ovo čudo od pehara visoko je 162,5 santimetra, teško 45 kilograma i napravljeno je od čistog srebra. Pošto se na trofej svake godine dodaje reljef lica pobednika a urezuju se i ime, prosečna brzina i datum pobede, mesta za to predviđenog ponestalo je 1986. Rešenje je pronađeno u dodavanju postolja, što je ponovljeno 2004. U svom sadašnjem izdanju, ovaj "trkački Oskar" može da primi lica svih pobednika do 2034 godine.
Kada je pre 70 godina napravljen, pehar je vredeo 10.000 dolara, a danas se procenjuje na 1,5 million. Simbolička vrednost je, jasno, neprocenjiva. Naravno, Borg-Vorner trofej ne postaje vlasništvo osvajača Indija 500, već ostaje u muzeju na Indijanapolisu. Od 1988, pobednici postaju stvarni vlasnici 25.000 dolara vredne replike, takozvanog Bejbi-Borga.
Dobro su prešli, kako je moglo biti....
Utrka se vozila 29.08. ove godine.
